Svajcarac.rs

svajcarac_rs_logo

informacije i vesti za kreditne dužnike u švajcarcima

Krediti u kojima se, nakon 10 godina otplate, glavnica nije umanjila već se povećala, i to u uslovima stabilne domaće valute, nisu ništa drugo do špekulativni posao koji ne može da izdrži test pravičnosti i poštenosti.

Najnovija presuda Evrposkog suda o kreditima indeksiranim u švajcarskim francima u Rumuniji, može i u Srbiji da reši dileme u vezi s ovakvim kreditima, jer Srbija ima direktive i zakone identične evropskim, tvrde advokati iz udruženja „Švajcarski franak Srbija“. Ova presuda u Srbiji, ali i u regionu, može da se smatra istorijskom zato što je sud potvrdio da su banke bile dužne da potrošače obaveste o svim ekonomskim posledicama i rizicima u vreme kada su takve kredite nudile na tržištu, što one nisu učinile. Naprotiv… KRAJ PREVARE?

Ova presuda može konačno da znači i kraj prevare za građane Srbije koji su uzeli kredite u švajcarcima, odnosno da će mnogi ugovori biti proglašeni ništavnim. Kada su banke koje su davale ove kredite došle na srpsko tržište, one su kao franšizne banke donele neka svoja pravila poslovanja koja važe samo za ovo tržište, jer one ta pravila ne primenjuju u svojim državama.

Nekoliko je razloga zbog kojih švajcarski franak nije smeo da uđe kao valutna klauzula u ugovore u Srbiji. Kao prvo, NBS štiti dinar od rasta evra, dok franak slobodno fruktuira na tržištu.
Drugo, zato što u vreme finansijske krize kapital beži u švajcarski franak koji je jaka, ali i nestabilna valuta što pokazuju njegovi česti skokovi.
I treće, zato što ga nema u monetarnom sistemu Srbije.

Trebalo je, i još uvek treba vremena da se u našoj javnosti pomeri fokus sa banaka kao velikih, moćnih, i svemogućih sistema naspram nas malih i nezaštićenih pojedinaca, i da konačno i Srbi shvate da, kada ih banke ne informišu o rizicima koje preuzimaju kod sklapanja ugovora, to ima svoje ime i svoju težinu: nepošteno i nesavesno poslovanje, a naši zakoni to prepoznaju, i samo čekamo da ih neko primeni. PRENOS RIZIKA Poslednja finansijska kriza 2008. godine otvorila je mnoga pitanja koja se tiču regulacije i nadzora finansijskog sektora na globalnom nivou. Uzroci su se nalazili u neodrživom kreditiranju, prezaduženosti i nedostatku poslovnog morala.

Specifičnost svetske finansijske krize iz 2008. je da su banke masovno osigurale svoje loše plasmane, prenoseći kreditni rizik na osiguravajuće kuće. Banke su dobro znale da je kreditni rizik veliki i da će doći do hipotekarne krize, ali su razvile tržište CDS-ova (finansijski derivati koji omogućuju bankama da spuste ili sasvim neutrališu rizik od bankrotiranja dužnika, odnosno ovim derivatom se kreditni rizik prenosi na neku treću stranu, koja nije ugovorna strana u kreditnom poslu), pomoću kojih su neutralisale sopstveni kreditni rizik.

REKLAMIRANJE OBMANE I upravo tada u Evropi, a takođe i u Srbiji, kreće agresivna kampanja za kredite indeksirane u švajcarcima. Ovi krediti, kod kojih korisnik dobija dinare, ali mu se glavnica kredita i svi anuiteti izražavaju u švajcarskoj valuti, plasirani su u Srbiji uglavnom mladim bračnim parovima koji imaju primanja u dinarima i nemaju nikakve izvore prihoda vezane za švajcarski franak, posebno ne na rok od 30 godina, dakle, za tu vrstu kredita, kreditno nesposobnim građanima, kaže advokat Jelena Pavlović, predsednica Udruženja CHF Srbija, i dodaje: „Banke u Srbiji znale su, i kao visoko specijalizovani učesnici na finansijskom tržištu morale su da znaju, da je kredit indeksiran u CHF dvostruko valutno rizičan, da su korisnici kredita zbog valutne neusklađenosti kreditno nesposobni, da će osim kamate morati svakoga meseca da plate i dve kursne razlike (prvu CHF/EVRO i drugu EVRO/RSD), da će indeksacija stalno preračunavati glavnicu kredita, ukratko, da se radi o visokorizičnom proizvodu, gde su obaveze korisnika kredita povezane sa špekulacijama na deviznom tržištu.

„Umesto da odbiju da plasiraju takav toksičan proizvod, većina banaka u Srbiji je odlučila da zarad velikih bonusa uđe u rizičan posao, koji je prestao to da bude onog momenta kada je država Srbija rešila da taj rizik preuzme na sebe. Ovoga puta o trošku svih njenih poreskih obveznika, preko Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita.

„Dok su banke sa jedne strane mamile građane agresivnim reklamama i prilikama koje se ne propuštaju da reše svoje stambeno pitanje pomoću njihovog ’neodoljivog bankarskog proizvoda’, u kampanju su uključile i ministre u tadašnjoj vladi, koji su od portala Ministarstva finansija, pa sve do članaka u novinama na sve moguće načine reklamirali ove kredite kao najpovoljnije.

Sa druge strane, iste te banke mamile su i ostale članove vlade da ih podrže u kreditiranju i da na taj način doprinesu razvoju građevinske indutrije. U taj ’zagrljaj’ uleteli su i građani i budžet Republike Srbije.

Koliko su građani prevareni, sada je kristalno jasno – sve informacije koje su korisnici dobili u banci o stabilnosti švajcarskog franka, manjoj kamatnoj stopi, mogućnosti prelaska na indeksaciju u evrima, pokazale su se već posle nekoliko godina kao potpuno beskorisne. „One druge informacije (da NBS interveniše samo radi pariteta EVRO/RSD, dok to ne čini ni sa jednom drugom valutom, radi čega ni jedna druga valuta osim evra nema nikakve veze sa vrednošću domaćeg novca; da investitori u nesigurnim vremenima teže da isti zadrže, a ne da investiraju, zbog čega kapital u vreme krize beži u sigurne valute; da je valuta švajcarskog franka u ekonomskim krugovima na glasu kao ’sigurna luka’ i označava sigurno utočište kada se ’na morima svetskih tržišta i berzi digne oluja’, da je ta oluja od 2003. godine bila izvesna, zbog čega se znalo da će švajcarski franak sigurno jačati u odnosu na evro, a na koju izvesnost je više puta upozoravao MMF, OEBS i centralna banka Švajcarske, da će korisnik kredita indeksiranog u švajcarcima biti onemogućen da izađe iz takvog kredita, čak i prodajom stana, ako se promeni valutni par EVRO/CHF u korist CHF, da će njegove buduće obaveze zavisiti od odnosa CHF/EUR, a zatim EVRO/RSD) – te najbitnije informacije nijedan korisnik kredita nikada od strane banke nije dobio.

“ ŠPEKULACIJA KREDITOM Svaki korisnik kredita koji ima obavezu koja se menja kako se menja valutni par CHF/EVRO, a zatim EVRO/RSD, danas je, mimo svog znanja i volje, trgovac, špekulant u prvom smislu reči, na jednom od najvećih i najneizvesnijih svetskih tržišta – deviznom tržištu, i to bez bez bilo kakvih ograničenja koliko može da izgubi. U konkretnom slučaju, njegove obaveze zavise od toga u kom odnosu će biti ekonomija Švajcarske prema ekonomiji 19 zemalja koje koriste evro, a zatim od odnosa ekonomija tih 19 zemalja prema ekonomiji Srbije. Korisniku kredita niko nije objasnio kakvom riziku će biti izložen, pre nego što je taj isti korisnik svu svoju imovinu, sadašnju i buduću stavio na kocku u igri međuvalutnih parova.

„Naravno da je posredi špekulacija, ali ne špekulacija korisnika kredita, koji nikada ne bi ni mogao osmisliti i tražiti od banke takav proizvod, već je špekulacija isključivo na strani banaka, koje su dobro znale i morale da znaju da će cena takvog finansiranja zavisiti prvenstveno od valutnih parova i kretanja kursa valute švajcarski franak, a ne od kamate, koja je kao cena predstavljena korisniku kredita“, naglašava Jelena Pavlović.

JELAŠIĆEVO „UPOZORENJE“ Kontraargument onih koji bi želeli da korisnike kredita u švajcarcima predstave kao lakome, kockarski raspoložene građane koji su se poveli za niskim kamatama, pa neka sada lupaju glavu, oličen je u čuvenom upozorenju tadašnjeg guvernera NBS Radovana Jelašića da ne preporučuje građanima uzimanje tih kredita, ali zašto, nije im rekao. On nikada jasno nije objasnio koji su to zapravo rizici i kako se mogu odraziti na obaveze korisnika kredita, a posebno šta to znači po običnog čoveka koji nije u stanju da pročita upozorenja centralnih banaka Austrije, Mađarske, Švajcarske, MMF-a…, na koje ih je guverner preko portala NBS-a uputio da se informišu (inače, portal je po istraživanju naručenom upravo od NBS-a iz 2006. pratilo manje od 1 odsto građana).

Našu sagovornicu Jelenu Pavlović pitamo da li je Narodna banka Srbije mogla da spreči banke da neodgovorno kreditiraju građane i pravna lica? „Bez obzira na nameru Vlade Srbije da promoviše ove kredite, samo dve mere centralne banke mogle su sve da spreče, a to je: izdavanje obavezujućih uputstava za banke kako da pravilno informišu klijente, i drugo – odlukom o načinu na koji će banke vršiti kreditnu analizu. Nijednu od tih mera centralna banka nije preduzela. Banke su sve rizike klijentima pređutale, a kreditnu analizu za narednih 30 godina vršile su kao da će kurs švajcarskog franka u odnosu na dinar biti 30 godina nepromenjen.

Treba svakako istaći da propusti NBS ne mogu amnestirati odgovorne pojedince u bankama koji su odlučili da ove kredite agresivno plasiraju i da na njima istrajavaju čak i posle 2015.godine, kada je bilo svima jasno da ovaj ’proizvod’ sadrži ozbiljnu grešku. Kredit u kome se nakon 10 godina otplate, sa anuitetima koji su uvećani 120 odsto, glavnica nije umanjila već se povećala, sve u uslovima kada je domaća valuta stabilna, nije ništa drugo do špekulativni posao koji ne može izdržati test pravičnosti i poštenosti.“ NKOSK i Banke u Srbiji dobro su znale kome plasiraju ove kredite. Znale su da ih plasiraju građanima koji su zbog valutne neusklađenosti potpuno kreditno nesposobni, i kojima je na dan uzimanja kredita zarada bila već prepolovljena ratom. Zato su svoj kreditni rizik, osim višestrukim sredstvima obezbeđenja (hipoteke, lične menice, osiguranje života, osiguranje imovine) osigurale i na teret države Srbije – dikrektnim prebacivanjem kreditnog rizika na NKOSK, Nacionalnu korporaciju za osiguranje stambenih kredita, čiji je Republika Srbija osnivač! A da li su informacije o rizičnosti ovih kredita imali najviši državni službenici kada su odlučili da tokom 2014. godine osnuju NKOSK, koja, kako će se kasnije ispostaviti, osigurava samo plasmane banaka, a ne stambene kredite, ne znamo, ali smo gotovo sigurni da mi, građani Srbije, i ne slutimo da smo jemci loših bankarskih plasmana, a još manje koliko će nas to koštati. Jelena Pavlović upozorava:

„Na veb-strani APR-a mogu se naći i zvanični podaci o tome koliko puta je NKOSK dokapitalizovan, međutim koliko trenutno kredita plaćaju svi poreski obveznici, za to se već mora uložiti značajan trud, s obzirom na to da je NKOSK poslednji Informator o radu objavio 2011, iako se nezvanično govori da se radi o više od 2.000 kredita. Da li poreski obveznici u Srbiji znaju da su jemci loših bankarskih plasmana, da li znaju koliko će ih to koštati? Ne! Ako su banke plasirale kredite valutno neusklađenom stanovništvu, kako je takve kredite odobrila NKOSK, kao državna institucija, koja se takođe bavila kreditnom analizom? Srbija je možda jedina zemlja u kojoj centralna banka reguliše rad banaka i ima funkciju i štiti korisnike bankarskih usluga. Drastičan primer sukoba interesa!

Sve okolnosti zajedno čine da građani, koji kao poreski obveznici plaćaju krajnji ceh svakog neprofesionalnog bankarskog poslovanja, nemaju nikavu stvarnu kontrolu nad bankarskim sistemom koji čine upravo ista centralna banka i poslovne banke. „Građani u indeksiranim kreditima će sigurno bankrotirati, ali ovoga puta s njima bankrotira i NKOS, sa svim datim garancijama koje će Republika Srbija morati da ispuni. „NKOSK već po slanju druge opomene, plaća bankama sve dospele neplaćene obaveze korisnika kredita, zatim nastavlja da svakoga meseca plaća redovne anuitete i na kraju, po prodaji nekretnine, nadoknađuje banci do 75 odsto neto gubitka banke. Tada regresno tuži korisnika kredita, koji i ne sanja o tome da je osiguran samo plasman banke, a ne kredit, kako mu je to prilikom zaključivanja ugovora predstavljeno. O tome bi trebalo da razmišljaju ne samo oni koji imaju te kredite već i svaki poreski obveznik ove države. Posebno bi o ovom problemu morali aktivno i neprestano da razmišljaju predstavnici sudske vlasti, koji u dugogodišnjem čekanju drže više od 36.000 porodica koje imaju ove kredite.“ Pored toga što se predmeti i po nekoliko godina nalaze na Apelacionom sudu kome je 2013. podneta kolektivna tužba, građanima je dodatno otežan proces jer je Ustavni sud munjevitom brzinom proglasio neustavnim odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje su predviđale mogućnost kolektivne zaštite, iako se radilo o ugovornim odnosima kojima su obuhvaćeni brojni ljudi i porodice od kojih mnoge nisu u mogućnostii da pojedinačno tuže banke.

Inače, kolektivna zaštita je evropski standard i obaveza ove države koja treba da poštuje načela savesnosti, poštenja i profesionalizma koje je sama propisala. I dok se srpske porodice muče s pojedinačnim parnicama, građani Hrvatske su iste godine podneli kolektivnu tužbu i dobili proces. Na kraju, kaže naša sagovornica, nijedan predstavnik sudske vlasti koji u Srbiji utvrdi da su ovi ugovor ništavni, u celosti ili najmanje u indeksaciji švajcarskim frankom, neće biti prvi, već poslednji, jer su isto davno presudili Vrhovni sud Islanda, Trgovački sud u Zagrebu, Vrhovni sud Austrije, Vrhovni sud Mađarske, Vrhovni sud Španije, sudovi po kolektivnim tužbama potrošača u Grčkoj, zatim drugostepeni sudovi u Italiji i Rumuniji, a jasnu smernicu za rešavanje ovoga pitanja je dao tokom prošlog meseca i Evropski sud u Luksemburgu.

Sa svim tim odlukama, jasnim direktivama, identičnim zakonima i identičnim činjeničnim stanjem, šta više čekamo u Srbiji? DA LI JE OVO MOGUĆE?! Karakteristično je iskustvo Marka Vasića. „Te 2007/2008. godine banke su klijentima koji su tražili kredite zdušno preporučivale kredit u CHF, jer je to, po njihovim rečima, stabilna valuta što povlači i nižu kamatu. Zatim ide preporuka da se kredit obavezno osigura, jer Upravni odbor banke tako lakše i brže odobrava kredit.

Na pitanje da li je to moje osiguranje kredita, ukoliko se desi da izgubim posao ili da nastane nemogućnost plaćanja rata u nekom periodu, usledio je potvrdan odgovor od kreditnog savetnika banke. Naravno, svakom klijentu to odgovara, pa sam tako i ja našao novac za osiguranje kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita (NKOSK), misleći da je to zaista dobra ponuda za ublažavanje ili anuliranje rizika. Lično sam izdvojio više od 2.000 evra za to osiguranje. Potpuni šok nastupa kada saznate da vam je banka proglasila dospeće kredita usled neplaćanja zelenaških obaveza prema banci. Tada na snagu stupa NKOSK, koji banci plaća nedospele rate sve dok se stan ne proda na aukciji. Posle prodaje stana, klijent smatra da je s kreditnim aranžmanom završio, ali onda saznaje da ga upravo NKOSK dalje tereti za ostatak duga, jer je nepokretnost prodata upola ispod procenjene vrednosti. Tada shvatate da ste izdvojili dosta novca za osiguranje koje zapravo nije vaše već osiguranje banke, što vam nikada nije ni predočeno ni objašnjeno, naprotiv.

Postaje jasno da je u pitanju ugovorni odnos banka–NKOSK i da klijent sa time nema nikakve veze niti ikakvog benefita, iako je polisu uredno platio. Kada sam od banke zatražio na uvid polisu koju sam platio, banka je na sve načine izbegavala i odbijala da mi je dostavi, a sve zbog toga da bi prikrila ovu nezakonitu radnju koja nažalost postoji samo u Srbiji.

Kako bih zaštitio svoja prava, pomoć sam zatražio od NBS kao jedinog reulatora bankarskog tržišta u Srbiji, ali NBS nažalost izigrava neutralnu stranu i običnog prenosioca poruka između banke i klijenta. Naime, banka izjavljuje kako nije dužna da daje bilo kakvu dokumentaciju klijentu koji je po bilo kom osnovu u sudskom procesu s njom, a zatim NBS to potvrđuje?!

Vetar u leđa klijentima je svojevremeno dao prilično oštar stav guvernerke Tabaković prema NKOSK-u, ali je ona ubrzo promenila svoju retoriku i potpuno prestala da pominje agenciju u javnosti, iako se u jednom trenutku, neposredno po stupanju na dužnost, guvernerka zapitala čemu ona zapravo služi?

Tako je nastala armija klijenata banaka, kojima su ugovori raskinuti, nekretnine prodate daleko ispod cene u drugom ili trećem krugu aukcijske prodaje, a oni posle svega bivaju utuženi od strane NKOSK-a za, u proseku, više desetina hiljada evra, što im se skida sa tekućih računa kada se opet zaposle. Pleni im se druga nepokretna i pokretna imovina u vlasništvu porodice, a čim naslede neku drugu imovinu, ona takođe odmah ide na doboš i time se namiruje NKOSK, koji je u potpunosti obeštetio banku iz državnog budžeta. Dakle, imamo armiju nesolventnih porodica sa vrlo neizvesnom budućnošću, opterećenih nepravednim dugovima, a da ironija bude još veća, NKOSK je finansirana od novca poreskih obveznika, dakle svih građana Srbije“, kaže Marko

Close Menu